U jednom od prethodnih postova obećao sam da ću govoriti o našoj poslednjoj nadi u borbi protiv gojaznosti i metaboličkog sindroma – hormonu adiponektinu. Ova tema je mnogostruka, ali pokušaću da budem kratak.

Mast je, inače, organ

Dugo smo masno tkivo tretirali isključivo kao pasivno skladište energije. Ali početkom 1990-ih, odjednom je postalo jasno da je ovo nezavisan organ koji ima složen sistem samouprave i interakcije sa drugim delovima organizma. I uz pomoć pravih hormona koje sintetišu masne ćelije.

Uzmimo, na primer, hormon leptin, koji je prvi otkriven. To je jedan od najvažnijih hormona sitosti. I njegova uloga je apsolutno logična – što više masti imamo, to će više leptina biti u krvi i manje ćemo želeti da jedemo. Idealna evoluciona mašina: što smo više energije akumulirali, manje resursa treba da potrošimo na pronalaženje hrane – sada se mogu usmeriti, recimo, na reprodukciju potomstva.

Universal Defender

Ubrzo nakon leptina, otkriven je adiponektin. I, za razliku od leptina, pokazalo se da ovaj hormon ima toliko tačaka primene u mozgu, krvnim sudovima, srcu, jetri, bubrezima i drugim organima i sistemima da se naučnici još uvek ne umaraju da se pitaju kako bismo mogli ranije da zamislimo svoju fiziologiju bez ovoga hormon …

Iako, ako pogledate, u ovome nema ništa iznenađujuće – adiponektin je prvobitno stvoren po prirodi kako bi regulisao rad  insulina. Da, da, upravo taj hormon koji igra ključnu ulogu u energetskom metabolizmu i centralna je karika u gojaznosti i metaboličkom sindromu.

Na kraju krajeva, u osnovi svih ovih poremećaja leži kršenje normalnog funkcionisanja insulina i istovremeno kršenje metabolizma ugljenih hidrata, masti i holesterola. Tačnije, gubitak osetljivosti ćelije na insulinske signale ili insulinsku rezistenciju.

Prekomerni razvoj masnog tkiva, poremećeni metabolizam holesterola, masti i ugljenih hidrata, razvoj dijabetes melitusa tipa 2 i, shodno tome, habanje kardiovaskularnog sistema, poremećaj mozga i imunog sistema – sve je to na ovaj ili onaj način. posledica duboke insulinske rezistencije.

Svemogući adiponektin

Šta je sa adiponektinom? Vrlo jednostavno, glavni okidač za razvoj insulinske rezistencije je nakupljanje masti u telu (Za više detalja pogledajte članak Инсулинорезистентность: дыра в системе (https://dzen.ru/a/YHaxlb-6U1waMjz-).

I logično je da nas priroda nekako zaštiti od ovako kobnog razvoja događaja. S jedne strane, za drevnu osobu, višak masnoće je bio blagodat, ali s druge strane, bilo je neophodno naučiti kako se igrati sa ovom vatrom. Da bi to uradile, masne ćelije su naučile da sintetišu adiponektin, čija je glavna funkcija bila da spreče razvoj insulinske rezistencije.

Zahvaljujući tome, organizam drevne osobe mogao je da skladišti i efikasno koristi masti bez rizika od razvoja insulinske rezistencije sa svim pratećim „čarima“. Istina (a ovo je za nas veoma neprijatan trenutak), aktivna sinteza adiponektina zavisi ne samo od broja masnih ćelija, već i od opšte motoričke aktivnosti organizma.

Medved u jazbini i medved na severu

Na primer, medved koji se ugojio i zapao u hibernaciju proizvodi malo adiponektina, a životinja razvija pravu insulinsku rezistenciju, koja je u ovom slučaju zaštitna reakcija i pomaže da preživi oštru zimu bez hrane (vidi gornji post).

A njegov beli kolega nema šanse da preživi u hibernaciji – pa stalno lovi. Za njega je insulinska rezistencija smrt, pa se kao odgovor na motoričku aktivnost adiponektin sintetiše u dvostrukoj količini, pomažući medvedu da efikasno koristi sve energetske resurse – glukozu, masti i ketonska tela.

Građanin na kauču

Kao medved u jazbini, većina nas, ugojivši se, ne pomišlja da se pomeri. Nivo adiponektina opada, omogućavajući razvoj prave insulinske rezistencije. Ali tada, kao što je generalno tipično za gojaznost i metabolički sindrom, začarani krug se zatvara. Činjenica je da masne ćelije otporne na insulin dramatično smanjuju sintezu adiponektina u poređenju sa normalnim.

Samo slabljenje insulinske rezistencije može ih izvesti iz ovog stanja. A to se može postići samo pravilnom ishranom, u kombinaciji sa veoma aktivnim kretanjem. Ako ovo nije opcija za vas, onda resekcija želuca. Takođe efikasno smanjuje insulinsku rezistenciju.

Ili možda pilula?

Naravno, nakon otkrića uloge adiponektina, odmah se javila ideja o njegovoj veštačkoj sintezi i prepisivanju kao leku. I zaista bi se moglo sintetizovati! Ali i dalje postoje problemi sa imenovanjem. U crevima se ovaj kompleksni protein ne može apsorbovati, a plaše se da ga prepišu intravenozno zbog mogućih fatalnih alergijskih reakcija.

Leptin-adiponektin indeks

I na kraju, nekoliko reči o leptin-adiponektinskom indeksu, koji sam pomenuo u prethodnom postu. Ovo je veoma ilustrativan primer zbog čega nas gojaznost dovodi u fiziološko ludilo.

Leptin u krvi gojaznih ljudi je više nego dovoljan. Rastuće masno tkivo nastavlja da ga redovno sintetiše. Ali problem je u tome što ovaj hormon sitosti u nekom trenutku jednostavno prestane da radi. Mozak ni na koji način ne reaguje na leptin – bilo da je sopstveni ili farmakološki. Razvija se globalna otpornost na leptin.

Ali adiponektina, koji je, kao i vazduh, potreban, naprotiv, postaje sve manje. Ako je sa normalnim indeksom telesne mase (BMI) u regionu od 20, odnos adiponektina i leptina je približno 2:1, onda se kod prvog stepena gojaznosti (BMI 35) ogleda za 1:2, a zatim samo brzo opada. – do 1:3, 1:5 i čak 1:10.

Autor: Jurij Jurjevič Gičev (Юрий Гичев)

Preuzeto i prevedeno sa: https://dzen.ru/a/ZGdZb20pCmGupSk4

O sasvim prirodnim proizvodima koji organizam oslobađaju viška kilograma, preveniraju dijabetes i holesterol, možete detaljnije pročitati na sledećim stranicama:

• ROOT Sculpt
• ROOT Clean Slate
• Turbo čaj
• SSNS Chromlipaza
• Lymphosan Pure Life
• Prirodni inulinski koncentrat

Za dodatne informacije možete nas kontaktirati na:

 +381 60 453 0 454

✉ sasvimprirodno.net@gmail.com